Јелисавета Начић

Јелисавета Начић

Колико је лепота природа дала Београду, а колико му је мало човек дао. Кад се пореди изглед садашњег Београда са изгледима појединих великих вароши, тек се може видети колико Београд ни мало не одговора једној вароши двадесетог века и пред како великим задатком стоји Београд, који са оваквим својим уређењем какво данас постоји не одговара ни једној већој добро уређеној паланци европској, а не престоници. Но за подизање једне вароши поред заузимања општине, потребно је заузимање и појединаца, заузимање њених капиталиста, и појединих друштава. А главни фактор је новац – милиони – са којима смо ми тако сиромашни.
 Из текста: Изложба о општем уређењу вароши у Берлину 1910. године, Јелисавета Начић, БОН (Београдске општинске новине) бр. 33 , из 1910. године

Јелисавета Цаја Начић рођена је 31. децембра 1878. године у имућној породици угледног трговца  Михаила С. Начића.

Године 1896. уписује тек отворени архитектонски одсек Техничког факултета Велике школе где и стиче звање архитекте већ 1900. године. Овај податак ће историја упамтити јер је Јелисавета тиме постала прва жена архитекта у Србији. И част и једна врста проклетства. Но, оно што данас без сумње можемо рећи је да је њено дело издржало и суд свременика и суд времена па би се о њеном делу једнако писало и говорило без обзира на све историјске околности.

ТлоцртНакон дипломирања радила је у Министарству грађевина као цртач, али након положеног државног испита 1902. године почиње да ради у Општини као главни архитекта за град Београд, с обзиром на то да је тада био на снази указ којим су у државној служби могли да раде само они који су одслужили војни рок.

Њено стваралаштво у архитектури је било сразмерно кратко, будући да се професији није враћала након завршетка Првог светског рата. Већи део рата провела је у логору Нежидер у Мађарској где је била интернирана због натписStimljeа на славолуку на Теразијама, подигнутом у част дочека победника из Балканских ратова, који је гласио: Још има неослобођених Срба. Но, у Нежидеру је упознала великог абанског интелектуалца и патриоту, професора Луку Лукаија, за кога се и удала. Након удаје, једно време су боравили у Скадру, а затим се селе у Дубровник где се трајно настањују 1923. године.

Јелисавета Начић умрла је 6. јуна 1955. године у Дубровнику.

Њена најзначајнија дела су:

Калемегданске степенице у барокном стилу (1903)Sruseno u ratu

Црква Александра Невског (1912)

Раднички станови (1909)

Болница за туберкулозне болеснике (1912)

Црква Светог Архангела Миахила у Штимљу (1920)

Посебно место у њеном архитектонском опусу заузима зграда ОШ Краљ Петар Први. Школа је подигнута у раздобљу од 1905. до 1907. године на месту некадашње основне школе на Варош капији. Иако је зграда урађена у духу академизма с примесама ренесансе и барока, Јелисавета Начић нарушила је нека од академских начела правилности како би зграду што боље прилагодила положају. Из тог разлога определила се за разуђену основу зграде с дубоко засеченом фасадом и крилима према Грачаничкој, Улици краља Петра и порти СаборнеSkola цркве. Највише пажње поклонила је угаоној фасади коју је складно украсила и завршила високом атиком с балустрадама. На њој је, између прозорских лукова првог спрата, предвидела постављање рељефних портрета Вука Караџића и Доситеја Обрадовића. Водећи рачуна да поред неопходних садржаја потребних за одвијање наставе испуни и одговарајуће хигијенске захтеве за правилан рад школе, пројектом ове зграде, како је у то време приметио архитекта Жарко Крстић, грађење школских објеката постављено је „на једну стручно солидну основу” с усклађеним техничким и хигијенским захтевима. То је један од најважнијих и најуспелијих јавних објеката које је Начићева извела.

Архива школе
http://sr.wikipedia.org
http://www.bastabalkana.com
http://politikin-zabavnik.rs
http://www.glassrbije.org
http://www.rts.rs